Oznake

, , , ,

Da li ste ikada u svom životu potražili stručnu pomoć psihologa?

Da li možda redovno odlazite na spasonosne razgovore sa strancem kojem možete reći sve?

Ili se uzdate u prijatelje, sestru, muža…?

Za svojih 39 godina, priznajem da sam samo jednom bila kod psihologa u šidskom Domu zdravlja, i to zabrinuta za ponašanje moje princeze koja je tada imala 2,5 godine. Naime, ona je počela ponovo da piški u gaćice, iako smo pelene bili već odavno ostavili. U vrtić je krenula 4 meseca pre ovih „dešavanja“ tako da sam odbacila simptome adaptacije kao razlog. Međutim, ispostavilo se da je to ipak bila reakcija na polazak u vrtić, samo zakasnela.

Priznajem, otišla sam kod tog psihologa zato što ženu lično poznajem i imam lepo mišljenje o njoj. Verujem da bih se premišljala da je neko drugi bio na njenom mestu.

Da li zbog svog jakog karaktera, ne znam, ali uvek sam svoje emotivne borbe rešavala sama. Sigurna sam da razlog leži i u činjenici što nisam naučila da stalno tražim nečiju pomoć ni u nekim običnijim stvarima… Ja sam onaj tip žene koja će sama uzeti, sama potražiti, sama zakucati, sama pozvati, napisati…

Nažalost, moj emotivni život i sve ono što mi se tokom života, posebno detinjstva i mladosti, dešavalo u glavi, više je nego dovoljan za 5 romana ne baš smešnog sadržaja, tako da sam (i s te strane gledajući) osnovne životne lekcije naučila s vrlo malo godina, na najteži način, iz iskustva. Nekako sam prebolela, preživela sve to što bi neki psiholog mogao da me nauči.

Kada sam se zaposlila u knjižari, nije mi padalo na pamet da čitam one knjige koje sam sve nazivala zajedničkim imenom „Lujza Hej“, jer mi je njihov sadržaj bio više nego smešan. Uvek bih sve te savete i mantre u sebi komentarisala sa – Eeee, niste vi bili gladni i bombardovani pa da vidite… to i to…

Sve knjige tog tipa sam samo profesionalno prelistavala, kako bih mušterijama znala reći šta sadrže i to je sve. Od tih prvih susreta sa tim knjigama prošlo je dosta godina, i imala sam bar još 100-tinu takvih naslova u svojim rukama, ali ono isto osećanje me ne napušta ni dan danas. Averzija od plastičnog američkog načina života i mišljenja je toliko ukorenjena u meni, da teško prihvatam neke životne metode koje dolaze odande, a priznaćete – ceo svet su zarazili s tim idejama, procesima, afirmacijama…

I tako prolazi vreme, sve nam je lakše u životu i sve teže u glavi. Nekim ljudima (bolje reći-mnogim ljudima) bi baš dobro došao razgovor i otvaranje duše. Posebno sa nekim ko neće izneveriti poverenje i prodati vašu istinu na ulici ili na kafi s komšinicom. Takođe, nemaju svi jak karakter i jaku volju da se sami odbrane od unutrašnjih demona, nego ih treba usmeriti na put kojim će lakše koračati.

jp

I, ako to sve lepo znamo, zašto onda ne odemo kod nekog psihologa?

Da li se bojimo suočavanja sa sopstvenim problemima koji će nam pokazati ko smo u stvari?

Ili se bojimo psihologa, kao osobe od nepoverenja?

Jesmo li toliko otuđeni od sebe ili od pomoći?

Ja ću i dalje biti tvrdoglava i reći vam da mi (trenutno) ne treba stručna pomoć, ali takođe, moram priznati da mi je počela da godi jedna Jelena. Ne, nije to moje drugo ja 🙂 Jelena Pantić je u pitanju. Preko ovog i onog fb prijatelja, nekako se sretosmo, a da nisam ni bila svesna kojom se to tehnikom služila da mi se svidi. Sada znam, ali sada je kasno 🙂 Pobedila je.

kako-biti-srecan3

Pišem sve ovo zato što mislim da je Jelena PRVI psiholog u Srbiji koji ima velike šanse da nešto dobro, pozitivno, korisno ljudima, kreativno, nežno, dobronamerno – uradi, da stvari okrene na bolje.

Ono po čemu je definitivno izdvajam od svih ostalih, jeste to što u njoj nećete videti nikakvu kancelarijsku doktoricu iz filmova. Ne. Nju ćete prvo upoznati kao Jelenu pa tek onda kao psihologa. Ona će vam prvo postati draga, pa ćete tek onda shvatiti koliko je poštujete. Ako ste emotivac kao ja, to će biti zamka u koju ćete upasti i neće vam se žuriti napolje. Verujte, ja uživam.

Svaki njen tekst počinje njenom ličnom borbom, pokazujući nam da je i ona sama često zabrinuta i zbunjena, i da niko ne treba da se stidi svoje muke, i da misli da je najgori na svetu. Njen život je stavila pred sve svoje čitaoce, kao otvorenu knjigu sa svim i našim dilemama i problemima. Zbog toga su joj ljudi veoma naklonjeni, jer je osećaju, jer osećaju sebe u njoj.

ciljevi

Ako ste bar nekada pomislili kako bi to bilo divno da vam neko pomogne da izađete iz te preduboke rupe u koju ste upali, ako nema nikog poznatog na vidiku, treba samo da pružite ruku ka – Jeleni Pantić. Čitajte njene tekstove i nadajte se divnom prijateljstvu. Sa svojom dušom.

jecka

A kako ja to sve znam, a nisam (još uvek) ležala na njenom terapijskom krevetu? Paaaa… tako što pratim njene tekstove, tako što sam je pozvala da sarađujemo, i tako što su nam se reči i misli složile, i tako što smo se osetile… kako samo Jelene mogu 🙂

 

Advertisements