Raskrsnica života

Oznake

kada deca više mala, mamina tuga, polazak u školu, školarci, đak petak, đak prvak

Školski sistem se, od 1.septembra, u našoj kući drastično promenio. Od jednog učenika nižeg razreda, vrednog, marljivog, radnog…dobili smo 2 komada prvaka. I to –

1. Prvak broj 1 – nema još 7 godina, nezreli dinosaurus svakodnevno u Jurasic parku, u školi samo zato što tako kaže kalendar, niti za niti protiv, uradi sve potrebno, pa juriš da glumi T-Rexa.

2. Prvak broj 2 – ima punih 11 godina i njen peti razred nam je trenutno vrlo sličan prvom, jer je sve tako novo. Iako je moja velika devojčica dobar đak, iza žbunja ipak vire neki mali problemi, jer razdvojili su njen bivši razred na 4 dela, ja-pa ja nastavnici zamenili mio glas učiteljice, banule neke lekcije koje treba znati u celosti…Nije mala stvar, i vrlo liči na početak.

Ali, nije to tema ove priče.

Ovo je tajna ispovest jedne zabrinute mame. Juče sam se vratila na posao, nakon 3 nedelje godišnjeg odmora, uzetog baš u svrhu privikavanja školi. Brinem se, boli me stomak, zovem sto puta da vidim da li je doručkovao, da li je upasao potkošulju, da li je dobro zaključao kuću, bežim s posla do najveće raskrsnice bez semafora da ga prevedem. On mi trči u zagrljaj sa nasmejanim očima i tada sam odahnula. Naš put do škole, naših 10 minuta.

Nakon posla tu je moja princeza sa svojim pričama: geografičarka je nervira, sve piše u donjem delu table, nečitko. Mora na rođendan, domaći će kasnije, nema danas odbojku „hvala Bogu“, koju fotografiju da pošalje na konkurs Nacionalne geografije?…Dileme, pitanja, zaključci, a ja je gledam i vidim da joj se desio – život. Sve odjednom: želje, gradivo koje voli i ono koje mora, hoće i ovo i ono, a hormoni igraju kolo u glavi. Naravno da brinem i da mi je stalo da se negde ne saplete, ne zaluta, ne zatvori u svoj problem, ne izgubi u ovoj ludnici zvanoj realnost.

Možda ću nekom zvučati kao totalna ludača, ali ne brinite, nisam baš skroz odlepila i sve ove brige nisu predstava za moju decu. Tu su sve ispod frizure i košulje, inače sam (adolescentski uticaj ->) skroz cool i extra!??

I tako ja gledam moje piliće i veoma sam tužna što više nisam mama male dece. Škola je ta raskrsnica. Pored užasno teških knjiga koje vuku svakodnevno na svojim malim plećima, poneli su sa njima i breme života koji tek počinje. Baj, baj male igračke, došlo je neko novo doba. Znam, znam…  škola ima i svojih dobrih strana, ali pustite me još malo da tugujem za mojim malim,  bezbrižnim danima…