Oznake
da li zvati decu na proslave?, deca u gostima, nova pravila za roditelje, vodite li decu u goste
Pre nekako smo imali prijatelje na večeri, i prilikom zvanja nisam napomenula da povedu decu. Nije da nisam htela da deca dođu, nego – to se u mojoj glavi podrazumeva. Budući da moja glava nije njihova i budući da su im deca nisu baš mala, toliko da to nije više „cool furati s matorcima“, ipak sam poslala sms, da bez dece ne dolaze. Jer, u ovo moderno, današnje vreme svašta i ništa se može podrazumevati…
Da je ta (po meni) glupost još u povoju podrazumevanja, pa i da prećutim, ali pošto vidim kuda roditeljsko samoljublje vodi – neću! Žao mi je što pre par godina nisam imala blog, kada sam prvi put u životu videla pozivnicu za svadbu sa naznačenim pojmovima za određene kategorije:
1.šta se sme kupiti šta ne, pa onda mladenci štampanim iksom, ili drugim simbolom označe šta bi oni voleli… (kao da ne znamo da su pare omiljeni poklon)
2. šta se sme/treba obući…
3. i najgori deo – onaj sa naštampanim kucom i detetom, što u prevodu znači: možete ili ne možete dovesti vaše štene i – MOŽETE ILI NE MOŽETE DOVESTI VAŠE DETE, što mi i na prvi i drugi pogled deluje isto!? Šapa ili ručica, potpuno nebitno, ako je umočena u tortu? Jesam dobro shvatila?
Da ne bude zabune, ja obožavam kuce (i nikad ih ne bih povela na slavlje), ali mi se novi način komunikacije prema meni kao gostu uopšte ne dopada. Posebno onaj deo s decom!
Naravno da neke intimnije sedeljke mogu, i treba da se organizuju bez dece, pod uslovom da imate dobrovoljca koji će klince čuvati. Npr. muž, ako bih ja kod drugarice. Ali, ni ta igranka nije nemoguća, ako klince zabavite u drugoj sobi, sa decom vaše drugarice, sa igračkama, i slično…
Šta ćemo sa onim roditeljima koji nemaju GDE I KOME ostaviti svoju decu? A takvih ima, još kako…
Recimo – ja: nisam imala siterke i čuvarke dece za bilo koje posete, bilo koje svadbe. I meni bi bilo jako strašno da me neko pozove na svadbu, Slavu, rođendan, večeru, običnu sedeljku, i da mi UNAPRED NAGLASI, da moja deca nisu baš poželjna. Kao na ovim modernim pozivnicama, perfidno, svetlijim bojama, prosto k`o nelegalno!
(Znam da ima roditelja koji svugde vuku svoju decu, trebalo – ne trebalo; da se najedu, da dobiju… ali ovo nije priča o tim roditeljima.)
Što moje dete nije poželjno, a ja jesam? Zar je moguće da se jedna gomiletina velikih boji jedne gomilice malih? Ili je i ovo još samo jedan u duuuuugačkom nizu primera – koliko smo lenji, samoljubivi, egocentrični… koliko smo glupi!
Deca TREBA da budu na okupljanjima starijih:
*da pokažu da matorci nisu jedini i najvažniji na svetu,
*da podsete na roditeljske obaveze normalnog ponašanja,
*da pokažu parovima bez dece kako izgleda biti roditelj,
*da i sama deca uživaju u svetu odraslih i vide kako se ko ponaša,
*da nauče da se i sama ponašaju u gomili ljudi,
*da uče da budu strpljiva,
*da nauče da i mama i tata imaju prijatelje,
… mogla bih još nabrajati.
Pa što uopšte i rađamo decu, ako ih sutra moramo zaključavati i sklanjati dok ne narastu? Zar nije lepota baš u tim malim godinama? Meni su deca ukras svakog slavlja, gde god da ih vidim. Ona su mi simbol najvećeg čovekovog bogatstva.
S obzirom da su mnoge prodavnice, marketi, tržni centri… na svojim ulazima naglasili ko sme ući a ko ne, s obzirom da smo ta ista uputstva počeli primenjivati i na privatna okupljanja – mene ništa ne bi čudilo kada bih sutra na ulaznim vratima bilo kog trgovačkog objekta videla znak precrtanog deteta. Da ne sruši nešto s police, i ne uznemirava kupce svojim kenjkanjem, kako bi ostali mogli u miru, što više novaca potrošiti…
Roditelji su oni koji treba da procene da li da vode svoju decu negde ili ne. A ne da mi, kao domaćini, u startu svima naglasimo da nam je muka od buke, sklanjanja nereda, dečjeg brbljanja i svega nepredviđenog.
Vaš odnos prema deci pokazaćete baš u ovakvim prilikama. A dete će na njima pokazati kakav ste roditelj. Takođe, vaše vođenje ili ne vođenje rođene dece na proslave, žurke i sedeljke – takođe je i vaša lična karta.
Da li vodite svoju decu u goste?
Imate li prijatelje koji baš i ne vole kupiti igračke nakon vaše dece?
Stidite li se ili ponosite svojom decom, u gostima?
Šta biste uradili da dobijete pozivnicu na venčanje, sa uputstvom da je dete nepoželjno?
izvor/Google images
Blago mog života 
Nisam znala za mogućnost da je moje dete igde nepoželjno… Tamo gde je moje dete nepoželjno, nepoželjna sam i ja i tako bih se prema pozivu i odnosila.
Svoje dete vodim svuda, osim na dešavanja koja se odvijaju nakon što on zaspi (neke kasne koncerte) i na svadbe. Da, ne vodim ga na svadbe jer mislim da svadba nije mesto za tako malo dete. Prvo – zbog programa, koji traje ceo dan, a on ima svoje popodnevno spavanje. Drugo, zbog buke, dima prevelike gužve koja mu ne bi prijala. Treće, zbog toga što njemu jednostavno tamo ne bi bilo zabavno. A samim tim ni nama.
Nemam prijatelje kojima smetaju deca, iako retko ko od mojih prijatelja ima decu. Kada bi mi neko makar i naznačio da mu moje dete smeta, ne bi mi više bio prijatelj. Svojim detetom se ponosim i trudim se da ispoštujemo pravila ponašanja u kući domaćina.
Zabrinjava me činjenica da smo sve sebičniji i sve okrenutiji samima sebi da počinjemo da dirigujemo i drugima osnove ponašanja, druženja, poklona.
Ne znam da li si videla, internetom kruži pismo majke koja je gostima uz pozivnicu za prvi rođendan prikačila i spisak stvari koje ne smeju kupiti, kao i onih poželjnih za poklon. Hej, prvi rođendan! Tako da ima i sa „druge“ strane zaista uvrnutih primera.
Da! Samo je ta druga strana i problem! A problem se zove „volim sebe i tačka“. Jer, kada ljudi žele dobro jedni drugima, onda će ispoštovati bilo kakvo ponašanje i dece, pa makar ono bilo i loše. Ali tu smo da zajedno od tih anđela pravimo ljude, zar ne?
A ta mama-moderni-pedagog s interneta (koju si pomenula) ona se samo povela pozivnicama za venčanja, koja takva kruže već oho-ho… godinama.
Mislim da to nije ni kulturno nekom određivati vrstu i boju poklona: jer ja možda nemam pare (koje bi svi hteli), ali zato imam nešto što ti niko, nikad neće pokloniti! Recimo: mi smo za veridbu, od jednog prijatelja dobili električni roštilj i ŽIVOG ŠARANA! Nama je to bio poklon br.1 ikada! Ja nemam pojma šta su ostali doneli, jer se u gomili tacni, šerpi, šolja, miksera… izdvojio samo ŠARAN od 4-5kg 🙂
Tu kategoriju treba uvesti na pozivnice – šaran – za pamćenje 😀
I da napomenem da, iako na svadbe ne vodim svog malca, kada bi mi neko na pozivnici naglasio da je on nepoželjan, na tu svadbu ne bih otišla. 🙂
Pa naravno! Svi normalni roditelji znaju da malom detetu nije mesto u gomili dima, pijanih teča i vriske dupetarije 😀
Mislim da deci mesto na svadbama nije, bar ne onoj sitnoj, predškolskog uzrasta. S druge strane činjenica da neko eksplicitno napominje da je deci pristup zabranjen, ume baš da iznervira. Vodim decu tamo gde procenim da će se dobro provesti, kod prijatelja koji i sami imaju decu. Vodim ih i kod drugarica koje imaju decu. Deci je na mestima bez dece dosadno. Barem mojoj. Eto, ja to tako 🙂
Odlično ti to 😀 Slažem se skroz! Problem i jeste u toj „eksplicitnosti“…
Dete vodim maltene svuda. Ne mogu ni da zamislim pozivnicu za slavlje bilo kakve vrste gde je dete nepoželjno. Ne bih ni otišla na isto u slučaju da dobijem takvu pozivnicu.
U današnje vreme je počelo da se smatra normalnim da imaš spisak šta želiš a šta ne, stvari imaju primat nad samim osobama koje pozivas. Svet je otišao naglavačke. Uglavnom, volim kada nam je stan ispunjen gostima sa decom, što brojnije to veselije.
Jeste. Oni su bukvalno kao ukrasi-zvončići 🙂 Neko nekad zvoni malo jače, neko tiše, ali bojim se da bi žurke bez njih ličile na poslovna okupljanja… Verujem da ljudi koji ne žele tuđu decu na svojim slavljima – ni svoju rođenu ne podnose baš dobro. Nažalost.
Sinoć smo moje dijete i ja pričali o tome šta su lijepe riječi. Pitala me: „Mama. koja je tebi najljepša riječ na svijetu?“ Nije bilo potrebe da razmišljam, jer najljepša riječ na svijetu mi je dijete. Na svijetu su mi najljepša djeca i baš kao što si i sama napisala ona su najveće životno bogatstvo ona su mi najljepši ukras svagog slavlja. Ne postoji ništa loše što bih mogla povezati sa djecom. Svoju djecu vodim svuda sa sobom gdje procijenim da mogu ići, ako bi me neko pozvao i rekao da moja djeca nisu dobro došla ni je ne bih išla.
Kako si lepo ovo sastavila…super!
Slažem se sa tobom u potpunosti da decu treba voditi u goste, zbog svih navedeneh razloga. Isto tako smatram da svaki normalan roditelj može proceniti koje su to okolnosti kada je decu bolje ostaviti kod bake i dede (ili nekog drugog) na čuvanje. Ja ih uglavnom vodim svuda, ukoliko su to posete u toku dana, ili ranijih večernjih časova, i ako je prigoda nekim lepim povodom. Vodim ih na slave, rođendane i druge posete kod prijatelja (i onih sa decom i onih bez) ii do sada mi niko još nije zamerio (iako se čak desilo da je u jednoj takvoj poseti, moje dete, slučajno u igri, razbilo vaznu 😦 ) Vodila sam ih i na neka kulturna dešavanja na koja smo bili pozvani kao porodica (otvaranje izložbi i sl.). Na svadbe ih vodim samo ako su u krugu familije, i ako mogu da ih u neko dogledno vreme odvedem kod bake i dede na spavanje. Sve u svemu vodim ih sa sobom, a isto tako i rado ugošćavam prijatelje sa decom 🙂
Super si objasnila sve. Tako to radi „običan“ svet. I onda padnemo u nesvest kada dobijemo pozivnicu nekog drugog stvorenja, koje misli da je to baš „in“ i da je tim činom pokazala koliko ima para a koliko mozga. Zato mislim da ove gluposti moramo seći u korenu.
„*da pokažu parovima bez dece kako izgleda biti roditelj,“
Ovo je samo jedan od niza komentara koji se nalazi u ovom tekstu zbog kog smatram da si jedno zaostalo i bezobrazno derište. Ne mogu da verujem da sam uzela da pročitam ovaj tekst misleći da ću naići na jedan osvežavajući i drugačiji stav.
Smatram da postoje mesta na kojima deci mesto nije, takođe smatram da postoje i roditelji kojima priroda nije trebala da dozvoli da postanu roditelji, ali šta je tu je.
Roditelj odlučuje gde će povesti svoje dete i da li je njegovom detetu negde mesto ili nije, ali moramo uvek imati u vidu da na neka mesta se deca ne zovu iz očiglednih razloga – nije sigurno za njih, sam događaj nije prikladan za njihove godine ili nešto treće. Još nisam upoznala osobu koja je zabranila nekome da povede svoje dete na bilo koji događaj, osim ukoliko se taj događaj ne dešava u klubu, kasno uveče ili neka slična situacija gde moraš biti ozbiljno neodgovoran pa da povedeš sopstveno dete.
Takođe verujem da deci nije mesto na kulturnim dešavanjima pre njihove pete godine, osim u slučaju pozorišta.
Ako sam ja „zaostalo i bezobrazno“ derište, onda se bojim da ste i vi to isto, jer se ja slažem sa skoro svim vašim rečima koje ste napisali u komentaru… 🙂
Ја своју децу са поносом свугде водим са собом (осим бебца од годину дана, који још није дорастао том „задатку“). Ако бих било када добила позивницу са назначеним „без деце“ на догађај не бих отишла, а ту особу бих заувек избрисала из свог живота!
Isto 🙂
Ja mislim da nije sve crno-bijelo.
Bilo je događaja (slava kod komšija) na koje sam išla bez djeteta jer niko od mojih prijatelja nije vodio svoju djecu i gdje moje dijete ne bi uživalo (a samim tim ni ja). Moje dijete je bilo kod kuće sa bakom i ništa nije propustio za tih sat-dva. Takođe, kad sam prvi put organizovala slavu u svom stanu – nije bilo mogućnosti da gosti povedu svoju djecu jer su djeca bila u uzrastu kada ne sjede mirno za stolom i trebala bi mi posebna prostorija sa babysitterkom koja bi pazila na tada 10-ak djece uzrasta od 1 do 4 godine. To sam napomenula prilikom pozivanja prijatelja i ako bi mi neko rekao da nema koga da mu pričuva dijete, rekla bih mu onda da povede i dijete pa ćemo se snaći. I bilo je 2 djece.
Nakon te proslave sam ipak odlučila da to neću više spominjati prilikom pozivanja jer mi je bilo bezveze i osjećala sam se kao **pak, i da mi je lakše izaći na kraj sa 10-oro djece nego sa tim osjećajem.
Eto, priznala sam nešto čega sam se stidila, iako još uvijek mislim da postoje prilike kad se ne trebaju voditi djeca, ali samo roditelj može da donese odluku a ne da to bude uslov.
Naravno da nije. Kao i sve drugo u životu. Hvala ti što si bila iskrena 🙂 Ja verujem da niti jednoj ženi (prvenstveno, jer muškarci se ne cimaju mnogo oko kućnih žurki) nije divno kad joj tuđa deca skaču po kući (ili drugom prostoru), vrište, deru se, trče… Nije ni meni. Ali, ako se pokaže kao nešto radikalno strašno – to je samo ogledalo roditelja. Uglavnom roditelji koji su malo posrnuli u vaspitanju, ne žele da se cimaju celo veče pa ni ne vode svoju decu sa sobom. Ono na šta sam ovim tekstom htela da upozorim, jeste da će deca – samo zato što su deca – biti nepoželjna na svim mestima koja nisu određena baš za njih. Odrastao čovek toliko želi sebi da ugodi, da to prelazi svaku meru. Naravno da treba svi parovi da izađu ponekad bez dece, gde god hoće. I isto tako da oni budu ti koji određuju hoće li dete ići ili neće, baš kao što si i sama rekla.
Sam taj znak na pozivnici da dete nije poželjno govori mnogo o onome ko zove u goste, a potez roditelja pri dolasku (vodi dete ili ne) mnogo govori o njima.
Hvala ti i dobrodošla ❤