Oznake

,

Roditelji iz perioda mog detinjstva nisu bili tako darežljivi, kao ovi današnji. Podrazumevalo se da se pokloni dobijaju samo za određene dane i određene povode. I ti pokloni su morali proći kroz čitav tranzicioni sistem – da li je to neophodno, da li je skupo, šta će joj to… i slične prepreke.

Zato mojoj sreći nije bilo kraja kada sam 1.razred završila sa 5,oo i – kao nagradu dobila tako željeni KASETOFON. 

Do pojave ovog „čuda tehnike“, u mojoj kući se slušao samo radio, i to uglavnom narodnjaci-zavijače sa lokalnih radio stanica, Šid, Bijeljina, Loznica, i sličnih kukumajko sirena. O muzičkom ukusu dece u našoj kući se (naravno) nikad nije vodilo računa, tako da taj ukus nije ni postojao. Bar ne kod mene, u mojoj 8.godini.

I tako ti mi kupujemo taj čudesni kasetofon, ne veći od A4 formata, i – pošto za tu spravu mi kući nemamo hrane – moramo kupiti i neku kasetu! Logično! Za odličan uspeh sam dobila i tu privilegiju da BIRAM 🙂 Neka dete izabere šta će da sluša, nema veze što dete nema pojma ko je ko, i šta je šta, sama pala, sama se ubila.

I tako ti moje dečje oči, pred stotinu šarenih omota u plastičnim kutijicama, izaberu ovaj –

idoli

Crveno, nasmejano i čokoladno – jednom rečju – JA!

I tu krene nervoza s druge linije… Pa otkud to? Znaš li ti dete šta je to? Nemoj, neće ti se to svideti… Nema posle druge! Dobro, samo da vidim da ne slušaš!..

I tako se, baš toga dana, te 1983.godine, rodio moj muzički ukus. Naravno da se godinama malo proširio, baš kako to biva sa svom malom decom koja s godinama narastu. Ali se od osnove nisam makla.

Povremeno bih se, za ove 32 godine slušanja meni drage muzike, setila ove priče, ali danas me je dotakla i zasuzila ono posebno mesto, tamo gde čuvam sećanje na miris plastike novog kasetofona, pomešanog sa ukusom jedne medno-slatke čokolade.  

Advertisements