Oznake

Ako ste slučajno pomislili da sam lopov jer kradem deci slatkiše iz paketića – pogodili ste! Nisam baš uvek, ali sam … uvek!

Eeeehhhh… toj divnoj priči došao je kraj. Tužan 😦

A tako smo se divno družili, paketići i ja, posebno kasno uveče i noću, kada svi spavaju, samo moj donji deo pidžame viri iz špajza. Uglavnom je tamo stajao kontigent slaniša i slatkiša, koje dragi moji najdraži nisu bili u stanju pojesti za par dana. Kao ja. 🙂

To su bili dani… mislim noći… Posebno je bilo divno kada su bili bebe, kada bezubi nisu ništa, ali NIŠTA mogli pojesti iz gomile paketića koji su stizali sa svih strana. Znate šta je to značilo – raj! Ljudi, raj! Niti ko pita, niti ko traži, svima lepo!

Ali, sve što je lepo kratko traje, u mom slučaju, evo, već sam na ivici provalije… Ova velika više i ne dobija paketiće i traži samo nejestive poklone (!?), a ovaj mali dinosaurus ima sopstvene baze za sakrivanje. Po njegovim zombi-zubima videli biste u kakvoj sam situaciji! Strašno!

Pod hitno ću da raspišem neku peticiju pod nazivom „Paketići roditeljima!“, da se malo i mi počastimo, da mi više ne otimaju bananicu iz ruku i da se više niko ne dere „Gde je onaj veliki čips? Juče je bio tu!“

I šta ću sad? Šta kad nestane torte s jagodama (koja je nestala još juče)? Šta kad mi padne šećer do nesvesti? Šta? Mogu da uzmem viljuške iz prve ladice, sipaće kašike iz druge i kuhinjske krpe iz treće, a četvrta? Najdublja? To ne može? Pa ma nemoj! Nemoj sad da vidiš… ko je jači!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

A i ovaj Deda Mraz me nervira! Namerno me gleda non-stop i smejulji se cinično. Neka, neka, nema veze… ići će on na iskuvavanje…

Pozdrav od ožalošćene, neshvaćene i brutalno ostavljene na cedilu…

J 😦

Advertisements