Oznake

, , ,

Jedna od najlepših, najmilijih i najkorisnijih roditeljskih laži, jeste ona o postojanju Deda Mraza.

∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗

Bože, kako je to divna priča…

Najlepša je jer su sve njene boje, dodiri i ukusi tako čarobni, novogodišnje crveni, sa čokoladom i cimetom, sa zlatastim šarama i ornamentima dalekih snežnih prostranstava, sa nasmejanim životinjama i vrednim patuljcima, sa preslatkom muzikom koja se ne zaboravlja nikada i nikada.

Najmilija je jer se sve te priče i boje toliko zalepe za srce i sećanje, pa traju i vesele čoveka, pa teraju na osmeh svaki put kada pogledamo fotografije naše uplakane dece u krlima nekih kvazi-Mrazova, retke prilike u kojima naša deca plaču a mi se smejemo.

Najkorisnija je jer sa sobom nosi savršeno dečje ponašanje, disciplinsku meru kojoj nije dorasla ni jedna pedagoška metoda. Dovoljno je samo podsetiti dete da će to sve videti Deda Mraz, i to je to! Istog trena, ono je spremno za saradnju koja vodi do tog divnog, čekanog poklona najdražeg dedice.

Slika081

Ovo nije priča za roditelje koji ne žele stvarati novogodišnju bajku, koji ne vrednuju ono što se ne vidi. Ne osuđujem. Svaki roditelj ima pravo da kreira dečje shvatanje sveta onako kako misli da je najbolje.

Ovo je priča za one roditelje, koji se trude od detinjstva napraviti najlepši period života svom detetu, u kojem će veliki deo pripasti Novogodišnjim radostima. Priznajte: i vi svoju decu ubeđujete u bajku o Deda Mrazu? Pa šta? I ja sam to radila. S uživanjem! 🙂

I tek sada, s ove distance, moram reći da je to u stvari – savršena laž. Jer svo vreme dok je trajala, nisam je ni videla kao laž, nego kao nešto što se podrazumeva. Moj obavezan roditeljski zadatak, koji sam ispunjavala s ljubavlju do neba.

Brižno sam slušala njihove želje, kupovala poklon po poklon, sakrivala vreće u potkrovlju i podrumu, izmišljala telefonske razgovore sa Deda Mrazom, prenosila nepostojeće poruke… i sada imam osmeh na licu, kad se setim. Čim su naučili slova, pisali smo pisma, redovno, odmah početkom decembra, kako bi Deda imao vremena sve pripremiti, znate li vi koliko je dece na svetu?!… 🙂 🙂

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Kada mališani čuju od drugara u vrtiću, ili od komšijske dece, od nekih starijih ljudi koji se žele napraviti pametnim ili „smestiti“ roditeljima – da Deda u stvari ne postoji – počinju premišljanja u njihovim glavicama, počinju pitanja i zapitkivanja… Sumnja je probuđena.

I onda se desi taj Momenat. Taj surovi, odvratni momenat kada shvatite da to više nema smisla, da to više nije dete koje treba varati, da druga deca pričaju druge priče… i šta onda? Kako u rečenici „DEDA MRAZ NE POSTOJI“ srušiti bajku, srušiti željice i nadanja, srušiti svu dosadašnju sreću i radovanja, uništiti… Deda Mraza!?

Meni to uopšte nije bilo lako. Čak štaviše. Može to nekome zvučati i smešno, ali ja se uopšte nisam dobro osećala. Nakon rušenja svih onih novogodišnjih dečjih osmeha, takođe je neprijatno i sebe predstaviti kao varalicu, muljatora i prevaranta.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Razmišljala sam dugo da li da to uradim u predškolskom periodu ili kada krenu u 1.razred. Ipak sam se odlučila za predškolski. Naša „hibridna“ deca imaju dovoljno znanja u tom periodu da se ponašaju zrelo, tako da… to je bilo to. Oboje su imali po 6,5 godina kada su čuli ISTINU. Tužnu vest.

Oči su im ostale na mojima, nije bilo puno pitanja, osim otvorenih usta i neverice. „Stvarno? A ko je onda donosio poklone? A je l`stvarno ne postoji?“ Nakon toga su ćutali i verovatno u svojim glavicama pretresali sve mogućnosti i strahove, nadanja koja su pala u vodu.

Ono što je neophodno, bez obzira koji termin i koju godinu deteta izaberete za sopštavanje ove istine, jeste detaljno objašnjenje o svemu, i obećanje da će se sreća nastaviti u nekoj novoj knjizi u kojoj nema bajki, ali ima mnogo lepih priča. Dete će razumeti. Verovatno će trebati malo vremena da presabere sve u svojoj glavici, ali će ipak uspeti da vaše priznanje mnogo lakše prihvati,  nego što ćete to moći vi.

Mi još uvek pišemo pisma Deda Mrazu. Iz navike, valjda. Iako su već veliki, sviđa im se još uvek da žele i nadaju se da ću im baš to kupiti.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Poklone dobijaju pred Novogodišnju večeru, a ja se trudim da ne budu u sobi kada unesem novogodišnje vreće i stavim ih pored jelke. Pa se onda svi kao iznenadimo i smejemo. Još uvek ih raduju.

Priznanje detetu da Deda Mraz ne postoji, još je jedna u nizu velikih životnih raskrsnica na kojima se kad-tad nađemo. Ne možemo je zaobići niti preskočiti. A i što bismo? Kada nam je put, kojim je Deda Mraz vodio našu decu, donosio tako divne, medene uspomene i ostavio nasmejana sećanja u glavicama naših najdražih patuljaka. 🙂

Verujem da ću zauvek svojoj deci kupovati poklone za Novu godinu; i kada budu kao ja sada. Ne znam, možda se zanosim tim idejama, ali – što da ne? Zar se i vama ne čini da su roditelji, pravi pravcati Deda Mrazovi svojoj deci? Pa što onda kvariti i tu čaroliju?…

∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗

Advertisements