Oznake

, , , ,

Da rezimiram: ja sam zaposlena. Radim radnim danima kao i sve državne firme, ali me posao nekada i vikendom rezerviše, jer kultura je cirkus – radi kad niko ne radi. Zna se koji programi mogu da se rade vikendom, koj ne. E – sad: nije meni problem što moram raditi i nedeljom od 15-24, nego mi je problem što me „poslovni pertneri“ ZOVU TELEFONOM KAD IM SE ĆEFNE!

Nekultura korišćenja poslovnih telefona je došla do te granice, da je umišljenim poslovnjacima sasvim normalno zvati me u SUBOTU u 7 popodne, da mi kažu da će njima trebati kartonska kutija (?!) za predstavu koju igraju u sledeći četvrtak!? I ja kao treba da pucam od sreće i ljubaznosti… Ili kada me zovu u NEDELJU pre podne da pitaju kada će ići uplata za onaj posao… Evo sad ću baš da ti trknem do banke i to prebacim!

Lepo imam fobiju od vikend-zvonjave poslovnog telefona, a s druge strane sam budala što ga ne isključim. Nemam uopšte tu naviku, niti želju da glumim nedodirljivu, niti imam vremena da mislim o tome… ali, izgleda da ću morati.

Šta to beše radno vreme? Šta to beše pristojno vreme za poslovne kontakte? Šta ćemo mi to rešiti u subotu popodne?

To ponašanje u stilu „radim od 0-24, svaki dan“ meni je samo glumljenje ludila i budalisanje po zapadnjačkom receptu. Ja to ne doživljavam kao poslovnost niti išta pametno. Ono kao „moram ovo da završim“, pa u bašti neke kafane, kreće da zove, i razglaba priču do nesvesti… Kao u poslu smo! Ljigus-biznis pred publikom! Užas…

Nikada vikendom nisam primila poziv za nešto stvarno goruće; uvek za neku budalaštinu.

Zato apelujem preko ovog svog javnog servisa (na koji pretplatu nećete plaćati): okanite se mog broja u nevreme! Ne javljam se više nikome kad mu poslovno vreme nije! Tačka!

MP900285144

 

Advertisements