Oznake

, ,

Neko ima baku, neko nanu, neko starmajku, a ovi naši prostori poznaju jedan poseban naziv za to čeljade – mâjka. Stare priče kažu da samo najbolje bake i babe postaju mâjke. Da se po ovom imenu znalo ko je kakva baba, i za njega se moralo boriti. Jer su one još nežnija i bolja verzija majki, onih pravih.

Mâjka je ona baba koja mesi kiflice u mrkli mrak svom unučetu, jer se njemu baš tada jedu.

Mâjka je ona baba koja vam celu noć menja čarape natopljene rakijom i na grudi stavlja obloge od svinjske masti isprane iz sedam vôda.

Mâjka je ona baba koja načinje kulen i šunku kada joj dođu unuci na vikend, a ne za Slavu gostima.

Mâjka je ona baba koja će vam u najtoplijem delu dana peći palačinke na starom smederevcu, u letnjoj kujni.

Mâjka je ona baba koja će vašu jastučnicu politi parfemom, jer za njeno unuče nije dovoljna samo štirka.

Mâjka mesi najduže rezance za žutu supu.

Mâjka grdi uz osmeh i zagrljaj.

Mâjka je uteha i maženje, baba kojoj se najglasnijim trkom leti u naručje.

Mâjka je najmiliji gost na svim slavljima.

Mâjka je rod za kojim se najduže plače.

I ja imam mâjku. Imala sam ih dve. Dve mâjke, dva sveta.

Mâjka sa kojom sam živela –  tatina mama, Bog da joj dušu prosti, jednom partizanka – uvek partizanka. Šta da kažem da ne bude komično, kada mi je sve čega želim da se sećam, danas komedija. Sremica u duši, rano je preskočila plot i pobegla u partizane, što zbog ludog oca, što zbog svojih ludih gena, i nekako… ceo život živela po komandi, po načelima NOB-a, čije je bitke do smrti vodila. Bilo je i tu nekih momenata koji bi se mogli povezati sa osobinama prave mâjke, ali nije bilo želje ni ljubavi, niti topline koju dete bez greške prepozna. Šta je – tu je, ona već godinama bije neke nove bitke, one koje nas tek čekaju.

Srećom, imam i jednu pravu, onu po kojoj su babe i dobile ovaj naziv. Okićena je svim ovim nabrojanim rečenicama, kao ordenjem zbog kojeg će zauvek biti moj najveći heroj. Uvek brižna, uvek prva zove da čestita rođendan. I danas, kada moju decu zove svojim paunovima, jedna čokolada uvek stigne na moju adresu, jedna posebno za njenu unuku. Još uvek namešta svet po svom između kujnice i kuće, sadi baštu uz pomoć štapa i pakuje nam sve što se tog trena u špajzu nađe. Njeni pokloni imaju etiketu njene ljubavi, mali podsetnik na nju i kada je ne vidimo, da u svakoj stvari, svakom ukusu i sitnici, prepoznamo njene ruke, njeno vreme koje troši misleći na svu svoju decu.

Moja mâjka je jedan od najvećih zlatnika u blagu mog života.

Morovic - Etno dan 058

Advertisements