Oznake

, ,

Vanredna situacija je u moju firmu donela redovnu evakuaciju svih zaposlenih neradnika. Jer poplava bežanije sa radnog mesta traje već podugo u većini državnih bubrežnih lojeva. Podrazumeva se da nikakvog sastanka nije bilo, niti jednog obaveštenja, ni naredbe, ni molbe, ni zahteva, ni radnog zadatka… ništa. Rek`o bi čovek – kolektivni godišnji. Ni Spilberg ne bi mogao bolje režirati ovu bežaniju sa Titanika, na čelu sa kapetanom broda.

Svoje zakazane programe sam otkazala sama, na svoju ruku, u poslednjem momentu, u tihom dogovoru sa spikerima vesti. Zatim sam jedan radni dan presedela sama u kancelariji, čekajući nešto što samo budale čekaju. Pregledavši mnoge internet strane, iskukala sam se nad jadnim svetom; u blatnjavim čarapama, sa prestravljenom decom u rukama, sa željom da ručaju, da saznaju šta je s kućom, gde im je supruga, kada će izaći iz prostranih i zagušljivih haletina u koje su ih istresli iz još zagušljivijih autobusa. Haos uživo.

Moja najmilija rodbina živi u Moroviću, selu sa dve reke, takođe nabujale ovih dana. Ceo život sam uživala zbog činjenice što od babine kuće do vode ima nekih 50 metara – osim ovih dana… Morali su da se sele, i nakon onog jednodnevnog gluvarenja po kancelariji, ponudila sam se za pomoć u prenošenju onog osnovnog i najvrednijeg.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

„Jel možeš izaći s posla?“ – naivno je pitala moja tetka.

Eeeeeeeeee…tetka moja draga…

I tako smo mi dva dana prešli više puta relaciju Šid-Morović-Šid, sa svim dokumentima, garderobom, mesom živim i neživim, zamrzivačem… Voda je već bila u dvorištu.

Nakon što više nisam brinula o njima, imala sam od izvora dva putića: u firmu na sedeljku ili u volonterske vode.

Činjenica je da mene mesto ne drži, tj.ustenčiću se blejući u ekran, a pritom stvarno imam grižu savesti prema svim ljudima koji će to moje lenčarenje da plate. Pravac Crveni krst.

Tamo je već bio moj kolega iz firme, koji je svoje roditelje iz poplavljene Jamene izvukao par dana ranije. Napominjem da smo nas dvoje bili jedini volonteri u Crvenom krstu od svih zaposlenih državnih (ne)radnika. Bili i ostali.

(Svaki iole pametan zna da tv kamerama i novinskim naslovima ne treba slepo verovati, bez provere. Ako se neko i zaleti pa krene s tim proverama, doći će do do takve gomile amelja, da mu više neće biti mio ni najmiliji. Količina gluposti koja nas je zajedno sa ovom vodurinom poplavila, kao i količina dugogodišnjeg, intelektualnog mulja koji se vuče mojom divnom državom, prosto je neverovatna.)

A tamo… u Crvenom krstu… haos i neverica. Haos od ljudi i njihove muke i neverica da u celom tom ludilu nema glavnokomandujućeg. Od svih zaposlenih u ovoj humanitarnoj organizaciji, odgovorno tvrdim, samo je zanemarljiv i uvredljivo mali broj ljudi nešto radio. Ostali su se šetali po „kriznim štabovima“, snimali, šetali sa rukama u džepovima, ili kad zlo natera – sa šoljicom kafe u rukama, koju je (naravno) skuvao neki volonter.

U ovoj situaciji, takva vrsta besramnosti je toliko odvratna, da je ne mogu rečima opisati. Takvu vrstu ogorčenja, besa, i odvratnosti prema čoveku, retko kada osećam. Sigurna sam da bi bilo rata, da nisam imala posla do u beskonačnost.

Svaki volonter koji se ovih dana prijavio da radi – je RADIO! Trčao na sve strane, vukao, molio, tešio, zasmejavao, nudio vodom… sve u cilju da pomogne na bilo koji način! Ovo je istina: VOLONTERI SU SPASILI LJUDE! VOLONTERI SU PRVA I JEDINA POMOĆ UGROŽENIMA! TO MORA DA SE ZNA I DA SE ZAPAMTI.

Kakve službe, vojske i lokalni štabovi! Hodajuće fotelje su glumile veličine u kancelarijama, u četiri zatvorena zida, u klimatizovanim i parfimisanim prostorima, daleko od onih koji te mole da im daš jorgan jer spavaju na podu! Oni su se kao od šuge sklanjali od ljudi, koje su do juče molili da zaokruže njihov broj! Neki su čak i isciganili prsluk Crvenog krsta, koji će im verovatno, kao trofej i uspomena na ove dane, kupiti paučinu daleko od Crvenog krsta. Samo nek` je muletina, pa makar i prsluk… Naravno, mi volonteri smo bili bez obeležja, dok ga sami nismo napravili, samo zbog ljudi, da nas prepoznaju u gomili.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

parola – snađi se

Niko, da li verujete da se niko nije pojavio da nešto uradi, da kaže lepu reč, da potapše po ramenu tu mladu decu koja bi da rade, pa makar i u Crvenom krstu kao volonteri, za vreme vanredne situacije. NIKO!

Pa zar im nije u cilju (ako ništa drugo, a vrlo korisno) iskoristiti ovaj momenat u političke svrhe, pa da se na taj bedan način skupe poeni… Sigurna sam da bi se od te gomile ljudi, mnogo njih setilo imena i lika i jednog dana zaokružio tu facu… Tu bednu facu…

Baveći se trivijalnostima, s ozbiljnim izrazom lica, od kojeg se više niko ne štreca, počeli su da guraju i svoje žene, partijsku omladinu i rodbinu u prave, udarničke grupe volontera. Pa onda te iste žene i rodbina, svaku kap znoja prijavljuju telefonom, prave problem gde ga nema, mešaju se njihovi komadanti, prave još veću zbrku…a ovi jadni ljudi gledaju i ne veruju šta im se to desilo, a nije poplava.

Istinit telefonski razgovor(ime volontera ću sakriti pod slovom V, jer…):

„Crveni krst, izvolite.“

“ V, jesi to ti? Kakve su to gaće problem?“

„Kakve gaće?“

„Pa, meni sad žena kaže da su neke gaće problem…Šta je, nemate gâća?“

„Kakve to veze ima sa tobom? Da, vrlo često nam fale peškiri i donji veš, ali mi apelujemo preko radija i nekako peglamo problem… Sami. Zar ti nisi zadužen za poljoprivredu tu? Što me ne zoveš da pomogneš ljudima sa stokom koja je u Šidu i nema šta da jede? Nego se brineš za gaće? Šta da kažem ovim ljudima? Šta da daju životinjama da jedu?“

…prekid veze…

Telefonska situacija 2:

„Crveni krst, izvolite.“

„Dobar dan (reče nabeđeni ženski glas), ovde __ iz Sremske Mitrovice. Mi smo skupili veliku količinu humanitarne pomoći za vas, pa bismo vam to dostavili.“

„Jao, divno, hvala vam, samo dođite.“

„Pa, ne može to tako, dajte mi nekog funkcionera.“

„???? Izvinite, ali ovde nema funkcionera…“

„O, pa to onda menja celu situaciju… Onda ništa. Doviđenja.“

?????…

Juče čujem na Bobar radiju da je SM donirala humanitarnu pomoć Bijeljini. Ekstra, tamo ima funkcionera… slučajno neki, u pravom momentu došao na kafu, pomislih.

I tako… inače je sve super.

Jedan od najsvetlijih momenata u protekloj nedelji jeste ogroman, najveći koji sam u životu videla, kombi humanitarne pomoći koji je stigao iz Pule. Zamislite, čak iz Pule, krenuli ljudi a nisu ni prethodno nazvali da pitaju za funkcionere. Sram ih bilo. Nakon što su se nadrndali kilometrima vožnje, trebalo im je osveženje i ručak, nisu hteli da spavaju, iako su punih 6 sati čekali paprire na našoj granici. Ja sam odmah krenula da iskukavam hotelsku sobu, ali pošto je sve bilo puno (kod onih koji su hteli da je daju besplatno), morali smo ih negde smestiti, uz račun.

Zovem mog direktora da pitam jel može naša firma to da plati – ne javlja se. Možda mu rano, spava, ko zna, nema još ni 10h. Zovem prvog pomoćnika direktora, ne javlja se, rek`o, verovatno je na kafi u drugoj prostoriji, bez mobilnog. Drugog pomoćnika direktora nisam zvala, u toliko smo lošim odnosima. Obećah sebi tada da ću, čim se ova vanredna situacija završi, pismeno tražiti od Skupštine grada da nam se dodeli i treći zamenik direktora sa svojim pomoćnikom, za svaki slučaj. Uvek lajem da je i ovo mnogo, ali eto, ispostavilo se da fali.

Naručim sobu bez dozvole, jer smo već bili na ivici da vodimo ljude našim kućama. I znate šta je jedan od njih rekao na kraju?

„A što ste vi ovako dobri prema nama?“

Umesto odgovora, za nauk svima nama.

Advertisements