Oznake

, ,

… a posebno u ovakvim situacijama, kada nema normalnog ljudskog stvora koji će zažmuriti pred ovom nesrećom.

Teško je naći reči i biti pametan kada gledaš tugu u oči, a propast na sve strane. Kao da sam kriva, ali ne znam ni zašto, ni šta da uradim, samo da se osetim korisnom. Sve je to daleko, ali opet blizu nas, jer kilometri u ovom slučaju ne vrede ni mrvicu ničega.

Kada se terminologija spusti na nivo administracije i vojske, i kada danima slušaš samo: evakuacija, helikopteri, vanredno stanje, pomoć, ugroženi… nema tih godina, iskustva ni pameti koja te može smiriti i oterati brigu iz glave.

Slike su stravične, neverovatne, za ne poželeti i ne sanjati, i poput noževa urezuju opomene u sećanje, ispisuju životne mudrosti. Više nema granica omeđenih zastavama, ponovo se svi zovemo jednim imenom – žrtve poplava.

Sreća, ima i onih zbog kojih mi se stegne srce i oko popusti svoje poplave. To su slike pomoći i podrške, sa najdaljih delova sveta, od najnepoznatijih ljudi koji nikada nisu bili ni blizu Srbiji, a eto, kao da žive u njoj.

Mnogo smo toga nemali i zato nas uvek, neponovljivo i neprolazno topi svaki znak ljubavi i pažnje. Nema tu reči zahvalnosti. Niti je bilo ko u ovim danima očekuje. Prosto ti se plače dok nosiš one kutije malih nada i ljudskih poruka, bilo kom neznancu.

I tako dok pakujem, biram i mislim – šta je najbolje, i ne mogu se odupreti slikama dece. Pakujem dečje stvari, igračke, puzle, bojanke i zamišljam male zagrljaje i prstiće koje ih grle. Već mi je bolje.

Voda je odnela mnoge krevete, ali i krevetiće. Staviću ih na prvo mesto, jednostavno su mi najvažniji. Jer su oni mali u svakom pogledu. U shvatanju ovog vodenog košmara, plakanju roditelja i odlaska u nepoznato. Mnoge male glavice se neće sećati groznih scena, ali biće i onih koji će se još dugo uplakani buditi i tražiti utehu, maženje i svaku drugu sigurnost da su kod kuće. Ako budu imali gde da se vrate.

Odrasli su – odrasli. Da bi mogli razmišljati potrebna im je hrana i voda. Njihova je glava ovih dana potpuno zaokupljena mislima koje nisu tu, u kolektivnom centru, nego već danima ispred, u obnovi, u nadi da se nešto spaslo, da ih nešto čeka na staroj adresi.

A deca?

Gledaju u roditelje i – šta vide? Gledaju u bilo kog odraslog i – šta vide? Sve ono što nije za njihove male oči, koje se samo plaše tih praznih i tužnih roditeljskih pogleda. Znate i sami čemu se raduju i šta im može skrenuti misli ka njihovom prirodnom poslu – igri. Pa naravno, igračke. Ne zaboravite igračke.

Zato – ne zaboravite decu. Ona su na prvom mestu. Uvek, a posebno sada. Ako imate nešto od dečjeg sveta što vam više ne treba, što je vašu decu radovalo i što može još uvek u tu svrhu koristiti – nećete dugo tražiti mesto koje će te radosti prihvatiti i odneti deci. Na svakom koraku su centri za prikupljanje pomoći. Jednokratne pelene, flašice, rezervne dude, zvečke, lopte, kolica, slikovnice, puzle, papiri za crtanje, bojice, lutke, mede, knjige… izmamiće osmeh koji će vam odlediti i zalediti srce u isti mah.

Svaka je pomoć najveća, kada nemaš ništa.

valjevojedan od bolnih prizora iz Srbije, Valjevski kraj

Advertisements