Oznake

, , , ,

Nada je došla na svet kao treća ćerka u porodici,  slatkica sa plavim loknicama i plavim očima, poprilično razmažena od strane svih, pogotovo od strane svog tate. On jeste bio alkoholičar ali njena majka je činila sve da uvek smiri strasti i da ništa ne fali. Nikome osim njoj, naravno. Nada je posle osnovne škole upisala srednju trgovačku u Šidu, što je za jednu devojčicu sa sela bilo kao odlazak u dugo sanjani san. To je bio grad, betonski velegrad, Pariz, Njujork, nebo… Veliko travnato dvorište joj nikako nije bilo zanimljivo. Ne u tim pubertetskim godinama.

Na početku druge godine upoznala je jednog od najboljih mladića koji su tada hodali ovim gradom. Crn, lep kao bog, zgodan, imao je para, bio je bezobrazan i ponašao se kao da ga ništa ne može zaustaviti. Ona 6 godina mlađa od njega, sa svojih 16 godina željna svega. Svega. Pogotovo ljubavi i zagrljaja. On je samo obojio njene snove o gradskom životu još jačim bojama. Njene plave oči, duge noge i duga svetlo-smeđa kosa bili su mu dovoljni razlozi da je bukvalno uzme. Mladalačka ludost, strast, želja, čitav svet u njegovom zagrljaju.

Ubrzo ju je odveo kući, oteo od njenih roditelja koji su u očaju prešli preko ove želje njihove mezimice, i počeo je bezbrižan život. Izlazili su, provodili se, život je bio lep. On je radio kao konobar, što nekada uopšte nije bio loš posao. Kada zbog mamurluka nije mogao da ustane u prvu smenu, ustajala je Nada i odlazila da zameni svoju ljubav. Naravno da je on primećivao tuđe poglede na njenoj lepoti, tako da je dogovor u tišini i sklanjanje od bilo kakvog zaposlenja, pretvorio Nadu u domaćicu. Nije njoj to bio problem jer je ona bila zaljubljena u svog muža, svog lepog muža. Nakon godinu dana smeha i uživanja, života u izobilju, mladalačke zaljubljenosti, rodila je mene.

Mala beba devojčici od 17,5 godina, neiživljenoj tinejdžerki nezreloj za majčinstvo, više je bila zanimacija i igračka, nego odgovornost i obaveza. Kao lutkica koju je presvlačila tri puta na dan, birala joj lepe haljinice i vezivala marame na kosu. Za svaku haljinu posebna marama. Beba je naravno unela promene u ljubavnom životu novopečenih roditelja. Nadi je bilo teško balansirati između svih potreba malog deteta i egoiste-njene ljubavi. On nikada nije uzeo u ruke njegovu ćerku, sve dok nije prohodala. Nije bilo poljubaca niti ljubavi sa njegove strane. Nije baš ni Nada bila vešta u maženju i iskazivanju osećanja. Možda bi i naučila, da je imala uz koga i da ju je neko hteo slušati. Njen muž jednostavno nije bio taj tip.

Posao u kafani je bio veliki povod da se njen muž sve kasnije vraćao kući, sve češće pijan, često nije ni dolazio kući, nego je svraćao na druga mesta, s nekim drugim ženama. To je bio početak mora suza, početak molbi i ugađanja, sve u cilju njegovog povratka u porodično gnezdo. Osvrnuo bi se ponekad, na kratak period bi sve bilo kao pre. Ona je živela za te dane: kada je mogla da mu skuva nešto lepo, da sedi s njim za kuhinjskim stolom i smeje se. Nije više izlazila s njim, tako da je sreću tražila u retkim momentima njegovog dobrog raspoloženja u treznom stanju. Bilo ih je malo, ali ona nije odustajala od njega. Iako je bilo više nego očigledno da je on digao ruke od nje, od deteta, od kuće, njegove majke koja je živela sa njima i zamenjivala mušku ruku… Društvo i provod bili su njegov svet.

Nada je sve više tonula. Njena još neformirana ličnost se gubila u teškim emocijama, u neuzvraćenoj ljubavi i usamljenosti. Nije pronalazila utehu u detetu. Dete ju je i razdvojilo od njega. Bila je to dvostruka borba za koju ona nije imala ni taktiku, ni oružje. Nije imala drugarice, niti je poznavala nekoga ko bi je razumeo, ko bi hteo da joj bude podrška. A upravo to je trebala. Jednostavno, ona bez sigurnog oslonca nije znala da živi. Samostalnost nije imala potrebe da uči, celog života je bila ušuškana u ruke koje su vodile računa o njoj.  Na ovoj raskrsnici se prosto izgubila. Lutala je tako godinama i tražeći sebe, izgubila mene. Nije ona to sigurno želela, to je bio preveliki zadatak za nju. Ja sam ostala sama u njenom svetu i svetu svih ostalih komandanata, u kojeg se i ona polako pretvarala. Nakon sedam godina rodila je i drugo dete. Drugu šansu. Ovoga puta dečaka, možda i garanciju za uspešan povratak u zagrljaj svog muža. Naravno da je on bio presrećan zbog naslednika prezimena, Balkan u venama je njegova osnovna karakteristika. Ali to ne znači da je bio srećan zbog Nade, da je bio zainteresovan za nju kao ženu, majku i ljubavnicu. Njegov život se uveliko preselio iz tih zidova negde daleko.

Ubrzo je shvatila da je kasno za sve. Da će snovi morati ostati samo snovi. Zanela se ljubavlju prema malom dečaku i sve svoje poljupce i nežnosti koje je imala u sebi – nesebično mu poklanjala dugo godina. Ustvari, tek tada je naučila biti majka. Bez obzira što ga je razmazila, što ga nije ni valjano vaspitala, verovala je da radi pravu stvar. Malo dete uživa da voli, tako da je godinama bila u zagrljajima malih ručica.

Male ručice su polako rasle, polako se migoljile iz njenog krila i počele da traže svoja prava, ispunjenje svojih želja. Nada je ponovo bila na raskrnici, i to na istoj onoj gde je ostala mnogo godina pre. Ponovo je samo stajala u mestu, dozvoljavajući istini da je ponizi i upita – koliko još?

Koliko muških šamara je potrebno ženi da joj razbistre oči suzama?

Koliko bolnih udaraca u telo može da primi jedna žena da bi shvatila da se on neće promeniti?

Koliko dečjih suza je dovoljno za molbu majci da se spakuje i povede ih na sigurno?

Koliko ispalih zuba i raščupane kose je dovoljno da bi žena ugledala sebe u ogledalu?

Koliko večera on treba da prospe po zidovima i koliko tanjira treba da polupa da bi shvatila da ona mora da ode?

Koliko uzdaha je potrebno izbrojati da bi žena shvatila da je njena ljubav ne voli?

Koliko dugo nada treba da živi, da bi Nada preživela?

Nada živi bez života. Ostala je samo depresija, njena drugarica zaštitnica od života. I od njenog muža, njene davne lepe prošlosti, njene najveće greške. On je i dalje tu, kao Kerber ne dozvoljava joj da se mrdne bez pitanja. Potpuno je preuzeo kontrolu nad plenom koji je tako dugo i snažno držao u zubima. Vukao je po blatu guleći joj kožu a ona ga preklinjućim pogledima molila.

Nada se više ne kaje niti mnogo razmišlja. Realnost svakodnevice je postala kao divlja zver od koje se uz pomoć sedativa brani. Oni su njeni najbolji drugovi. Njena pilula za snove, i prave i neprave. Ona živi za dan kada će ostati sama. Samo jedan dan da uživa u slobodi za koju nije imala pameti i snage da se bori. Čini mi se da joj ta želja daje snagu za svaki novi dan. Tužno je to. Tužno je što ponovo ostvarenje njene želje – zavisi od njega.

Radovala bi se možda svom malom dečaku čije ručice odavno nisu male, možda i svojim unučićima, ali nikoga nema pored nje. Predugo je gledala u šumu i iz vida izgubila svako drvo. Povremeni susreti su joj kao kap vode ženom. Možda njoj dovoljni, ne znam.

Ne znam više ni ono što sam mislila da znam, niti ono što mi nikada nije rekla, a trebala je. Borim se sa sobom celoga života da oprostim i prihvatim, ali razumeti neću moći. Ali ono što sam do kosti naučila i što sve žene molim da zapamte, jeste da PRVI ŠAMAR ZNAČI – KRAJ.

Advertisements