Oznake

, , ,

Ja sam od onih mama koja je želela da joj prvo dete bude devojčica. Nećete verovati, ali izdržala sam celih 9 meseci u neznanju šta nosim, na sopstveno insistiranje. Nisam htela da sudim, planiram i donosim zaključke pre rođenja svoje prve bebe. Htela sam izenađenje, momentalnu radost i navalu emocija u jednom trenutku.

(Moram da ubacim ovaj deo, mnogo je smešan. Naime, pošto današnje žene uglavnom pitaju i saznaju šta nose, neke babice jednostavno zaborave da to kažu čim beba ugleda svetlost dana, ili reflektora. I tako se ja porodim, čujem bebu (nisam baš imala snage za dizanjem glave), i pitam: „Šta je?“/“Divna beba, čestitamo mama, sve je u redu!“/ „Dobro, ali šta je?“/“Ma, sve je u redu, to nas beba pozdravlja svojim plakanjem…“/ „Ma, znam to, ali šta je – devojčica ili dečak?“/“A ti ne znaš?“/“Pa ne znam!“/“Pa devojčica….“ – Onda sam se zahvalila Bogu i počela da plačem.)

Sigurno je da se ta želja za devojčicama kod svih žena javi samo zbog „ženskih“ stvari – oblačenje, kikice, šnalice, da bude slatka, lepa… a ne tamo neki klempavi dečak, što liči na pokojnog dedu 🙂 Čisto estetski nagon. Elem, drugi put, rodio se – dečak. Sve super, osim izbora garderobe. Često sam poželela da se žalim nekim firmama, fabrikama, i osudim ih za polnu diskriminaciju, po pitanju garderobe. 

Tek kada počnete oblačiti muško dete shvatićete koliko je mali izbor odeće i obuće za njih, a koliko je ogroman izbor odeće i obuće za devojčice. Nije fer!

Nije suština u tome da oni ne nose haljine i suknje pa je to zbog toga. Ne. Suština je da se dizajn muške odeće svodi na minimum, bez mnogo mašte, detalja, modnih trendova i dečjih interesovanja. Evo kako izgledaju neki od dukseva koje sam spomenula:

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Kada je moj Igor počeo da hoda, da se igra, obožavao je traktore. Ja nigde nisam uspela da kupim majčicu sa traktorom! A htela sam 100 puta! O dinosaurusima da ne govorim. Na stranim internet stranicama ima ih milion, a u Srbiji – ništa! Zašto? Stvarno me zanima zašto? Zašto je lakše otisnuti par stranih reči na duks nego neku sliku kojoj se deca raduju? Zašto se prvo kod Kineza može naći duks sa likovima iz crtaća, pa tek onda među robom naših proizvođača? Stvarno ne razumem tu poslovnu politiku. Rizik od gubitka? Šta? Problem autorskih prava? `Ajte molim vas… Garantujem da bi se sve majce sa bilo kakvom slikom dinosaurusa brže prodale nego one sa gomilom slova koje niko ne čita. Ja volim mom dečaku da obučem nešto žuto, narandžasto, crveno. To ne znači da želim da ga usmerim u gej vode ili pravim cirkus od njega, nego da dete vidi da postoji još neka boja u životu, osim plave i sive.

O garderobi za veće dečake, tinejdžere – bolje da ne počinjem.

U čemu je problem? Molim vas objasnite mi.

Advertisements