Oznake

, , , ,

Znate onu molećivu rečenicu…“Joj, samo da se zaposli u državnoj firmi, za stalno…“ Eeeee dragi moji, gde zaboraviše mozak oni što se ovako Bogu mole?

Ja radim u državnoj firmi. Javno, društveno vlasništvo, sve transparentno, sve po zakonu, po budžetskom planu…Joj, evo već mi je muka!

Kada nekome ispričam kako sam se JA zaposlila u državnu firmu, svi  misle da lažem. Jer je priča k`o prepisana iz holivudskih filmova. Jednog jutra, probudi mene telefon, čovek sa biroa kaže „Imamo posao za vas, da li biste hteli doći na razgovor?“ Nakon što sam se digla iz nesvesti i 4 puta umila da dođem sebi, odem, dogovorim se, počnem da radim u novootvorenoj knjižari, prvo kao pripravnik…

I tako je počelo moje propadanje. Mirno, polako, sistematsko ubijanje mladalačkog elana, volje, ideja, želje, znoja, truda, osmeha… jer, sve što je lepo kratko traje, pa i mandat direktora koji je radnike tražio na birou. Okrenusmo se mi tada čaršijskom dobu, počeli dovoditi radnike prvo iz stranke (nije bitno koje, bitno da je u vlasti), pa sa ulice, pa iz raznoraznih firmi kao kompenzaciju, pa iz kafane, sa pijace….Ajmo, ljudi, ko daje više? Nema tu šta je završio, i DA li je uopšte nešto završio. Ko te pita? Nema tu čak ni klasične korupcije ni mita. Ne, samo da zaokružiš ovaj broj tog i tog datuma, i sve je super.

U čitavom amelju u koji se pretvori jedna mala firma sa nekada tako jasnom idejom, toliko danas štrče neradnici, prvaci sveta u lenjosti i izmišljanju razloga protiv posla, tračare, dokoni umišljeni stručnjaci, neostvarene ličnosti, večiti čekači plate koju im drugi zarađuje, psihički bolesnici (bez trunke preterivanja), supruge i muževi velikih budža, zaslužni stranački poltroni…Fuj, Fuj, Fuj!

Ako ste mislili da je emisija „Državni posao“ koja ide na RTV-u svaki dan, malo doterana, malo preterana, da bi bila smešna – grdno se varate! SVE je potpuno isto kao u svim državnim firmama. Svugde, pa i kod mene, imate takve kancelarije, sa potpuno istim režimom „radnog“ dana…Smešni smo sami sebi, a one gluperde koje se najviše tome smeju, ni ne prepoznaju se u datim likovima – toliko su glupi.

Toliko mi se gadi da gledam to uvlačenje u bulju ditrektoru, ispijanje kafa s njim, sečenje bureka njemu, odlazak po cigarete, molećivi tonovi, isplata imaginarnih neplaniranih dnevnica, podrška posle olajavana, ogovaranje iza leđa, pušenje i ispijanje kafe koju su platili građani, fejs partije, razni izgovori, stranački nalozi svih vrsta…Vrhunac poltronstva, koji uvek uzimam za najekstremniji, za primer koji treba ubaciti u neki film – je bio kada je jedna „koleginica“ bivšoj direktorici (obrati pažnju) – mazala nokte na nogama! Da, daaa….Jednostavno, dođe mi dan, kao evo ovaj, kada mi se BUKVALNO povraća! Stvarno mi nije dobro.

Osećam se kao izduvani balon u toj odvratnoj gomili, i svojski se trudim da dam sve od sebe kada je moj deo posla u pitanju. Da ne izneverim sebe, ljude koji od mene očekuju rezultat, da korektno obavim svaki deo svog posla. Sigurno i ja grešim, ali to je zato što radim! Da sedim po ceo Božji dan za kompom i igram pasijans, naravno da neću nigde pogrešiti!

Dolazim u situacije da moram da se sklanjam novopečenim „radnicima“, koji samo osvanu nakon izbora, da biram reči kada se obraćam određenima, da razmišljam gde će me ovaj direktor gurnuti? na kakvo radno mesto? da ćutim svakakvim idiotima koje je neki drugi idiot imenovao za direktora nečega…

Nemojte misliti da je „posao za stalno“ isto što i „siguran“ posao. To je možda bilo nekada. Bila sam u situaciji i da biram: drugo (manje plaćeno) radno mesto ili biro? Pa onda krene mobing…Čitava enciklopedija „Kako naterati radnika da da otkaz?“.

Ja sam pre ovog posla radila 7,5 godina kao kućna pomoćnica. Na crno, kod privatnika – tako bi to poreznici shvatili. Nakon užasnog detinjstva i mladosti u kojoj sam bukvalno bila gladna, spas sam našla u čuvanju tuđe dece, peglanju za novac…Radila sam bukvalno svaki dan. Imala sam posla kao nijedna kućna pomoćnica u ovom malom gradiću, samo iz jednog razloga – jer sam dobro radila! Nisam imala vremena za šoping, tračarenje, muvanje i gluvarenje. Uvek sam se trudila da idem ka nečem boljem, da ulepšavam svoj život lepim emocijama, ljudima, sitnicama…Težila sam uvek višem, pametnijem.

I onda, kada mi je život sam pružio šansu da se maksimalno dam, posvetim…dođe neki Đura, Pera…i kaže „Ej, vidi, ne bi to trebalo, ajd nećemo to sada…sada nema para za to, moramo ovo, tako je javljeno…“A znam dobro da ima para, da sam sve planirala, da mi je pre godinu dana odobreno, ali…nikoga valjda nisam ugradila, nikoga nisam tapašala po leđima, smeškala se, širila noge, zvala kući na kolače, mazala nokte, sedela po kafićima…Da ne budem lažno skromna: ja znam kako sistem funkcioniše, a pametnice se u državnoj firmi baš i ne obožavaju: što više znaš veća si opasnost! Još ne daj Bože da imaš neku ideju…puj, puj, daleko bilo…

I tako godinama. Ne bih posebno izdvajala moju delatnost – kulturu – kao jedinu, jer svugde je tako. Ali mi smo vrlo transparentni, sve što uradimo, ili ne uradimo, vidi mnogo ljudi, naš posao je javan. Organizator nema mnogo šansi za popravni, jer masa ne prašta. Njih ne zanima da li sam to JA htela ili mi je to neko drugi naredio. Publika vidi to što joj je servirano. A kuhinja u kojoj se to sve zakuvava, ima mnogo kvazi-kuvara.

Umesto da idemo napred, mi veeeelikim koracima trčimo nazad. A ova grupa budala, u koju ja spadam, uporno pokušava, lupa u te zidove zatucanosti, ne bi li nešto pokrenuli, pomerili iz kamenog doba, ostavili traga za nama.

I danas se, po ko zna koji put pitam – Sa koje sam to planete pala? Zašto moram baš sve u životu da zaradim a ništa da dobijem? Da mi nije onog krsta od stambenog kredita, evo SADA, OVOG MOMENTA bih uzela svoju radnu knjižicu i poslala ih sve u materinu…Kunem se!

Private-Vs-Public-Jobs-Which-Is-Better-And-What-To-Choose

Advertisements