Oznake

, , ,

Poznavala sam jednu tinejdžerku koja je mnoooogo, ali baš mnogo volela modu, dizajn, i u slobodno vreme crtala haljine, kostime, jakne…stvarala svoj modni svet. U njenom životu, obojenom uglavnom sivim tonovima, crteži i maštanje o danu kada će i sama postati modni kreator, bili su joj sve. Bukvalno sve. Budući da ni sama nije imala skoro šta da obuče, možete zamisliti koliko joj je to značilo.

Naravno da je imala i svoju omiljenu manekenku, jer to je bilo vreme stvaranja supermodela: Naomi Kembl, Kristi Tarlington, Eva Hercigova…i ona, lepotica zauvek – Yasmeen Ghauri.СликаSve u vezi sa tom Yasmeen je bilo bajka: njene oči prvenstveno, njeno poreklo, ponašanje…Stvarno je, priznajem, bila drugačija.

Ako se sećate, to je bilo vreme kada je Bazar bio naj, naj ženski časopis, zatim Ana, i možda još neki, zaboravila sam. Ali jedino u ova dva navedena, ona je pronalazila sličice svoje omiljene manekenke, uredno ih seckala i slagala u fasciklu, ponovo i ponovo gledala i divila se. Maštala, bežala od stvarnosti.

I onda se desilo nešto strašno: Yasmeen Ghauri dolazi u Beograd! Radi reviju Verice Rakočević „Mir“, hotel Hajat…ulaznica košta mnogo maraka…Sećam se da joj se ceo svet tada srušio…Plakala je danima jer ona nije imala ni za deseti deo te cifre…Njen tadašnji dečko ju je tešio i obećavao žurku uz tv prenos revije. Naravno da je to sve bilo uzalud za veliko dete željno samo malo lepote, lepote koju toliko obožava.

Ona je bila toliko uporna i hrabra da je uradila potpuno budalastu stvar: napisala je pismo svojoj omiljenoj manekenki, spakovala ga u koverat i taj koverat spakovala u još jedan veći, koji je poslala direktno generalnom direktoru Hajata!?…uz molbu da ovaj mali koverat da osobi koju najviše želi da vidi na svetu, ali ne može, i to sve zbog velikog broja…

Naravno, revija je bila i prošla u suzama moje drage tinejdžerke: pregledala je sve emisije u kojima se spominjala ta revija, i to je bilo to. Odgovora na pismo nije bilo, baš kao što je i za očekivati.

Mesec dana kasnije, jutro moje drage, drage drugarice, ulepšala je jedna velika koverta, sa poštanskim brojem Pariza!!! To je bio odgovor njene Jasmin, cveta njene mladosti! Da li možete zamisliti tu sreću! Trčala je sa neotvorenom kovertom po dvorištu, prislonila je na grudi i vrištala od sreće. Kao relikviju je otvorila koverat, videla najlepše oči na svetu i pročitala najlepše reči koje su potrebne jednoj tinejdžerki „Thank you for your kind words. Love, Yasmeen.“Bila je to naslovna strana francuskog Voga, njen rukopis, isti kao na koverti, karton koji je čuvao korice da se ne izgužvaju putujući iz belog sveta!

Na toj koverti Jasmin je poslala i adresu u Njujorku, na koju je moja draga pisala redovno. I dobijala odgovore! Slike sa potpisom – još tri puta spakovane i poslate lično…To je tek bila tiha čežnja, siguran znak da joj je stalo…

Naravno da su sve drugarice u školi bile ljubomorne, ah, malo je reći ljubomorne! Ali, ponižavajući komentari i dobacivanja kako je to sve laž, nisu ni okrznuli moju dragu. Ona se tada samo smeškala i očekivala sledeću kovertu iz Njujorka.

Kao što sam vam ispričala – znam početak i kraj ove mistriozne priče koja je počela u suzama i završila s osmehom. Jedino ne znam šta se desilo u sredini? Ko je bio taj čuveni (O, hvala mu mnogo!) direktor Hajata sa velikim srcem? Htela bih da mu se zahvalim, izljubim ga i provrištim još jednom ovu stvarno nestvarnu priču. Krećem u još jednu misiju, budalastu kakvu sam pravila te i davne 1993.godine…

Advertisements